admin

1. Надзор над радом локалне самоуправе

У јединицама локалне самоуправе грађани/ке непосредно или преко изабраних представника одлучују о питањима локалног значаја. Њихов положај је уређен Законом о локалној самоуправи. Јединице локалне самоуправе су општина, град и град Београд, који има посебан уставни положај уређен посебним законом (Закон о главном граду).

Општине и градови обављају две врсте послова: послове изворног (сопственог) делокруга и поверене послове:

Изворни послови

To су послови од непосредног интереса за грађане, утврђују се Уставом и/или законом и у вези са тим пословима, локална самоуправа ужива потпуну самосталност (нпр. комуналне делатности, урбанистичко планирање, грађевинско и пољопривредно земљиште, заштита животне средине, локални путеви, основно образовање, примарна здравствена заштита итд.).

У вршењу изворних послова јединица локалне самоуправе може бити ограничена само у случајевима и под условима утврђеним законом, у складу са Уставом. Стога органи државне власти могу контролисати само да ли се послови који су у надлежности локалне самоуправе и територијалне аутономије врше у складу са Уставом и законом.

Поверени послови

To су послови из републичког или покрајинског делокруга који се законом којим се регулише одређена област поверавају општинама ради њиховог ефикаснијег обављања (вођење матичних књига, бирачких спискова и других евиденција, инспекцијски надзор у области промента роба и услуга, пољопривреде, водопривреде и шумарства и сл.).

У вези са повереним пословима, република или покрајинама задржавају право контроле, као када те послове обављају органи државне управе. Такође, законом којим је поверено вршење одређених послова, предвиђено је и ко врши назор над истима.  Процењује се да се око ¾ свих прописа примењује на локалном нивоу.

Према важећем Закону о локалној самоуправи органи општине/града су:

• скупштина општине/града,
• председник општине/градоначелник,
• општинско/градско веће и
• општинска/градска управа.

Председник општине/градоначелник и општинско/градско веће су носиоци извршне функције, а скупштина општине/града је представничко тело које доноси опште акте.

Од свих органа и тела локалне самоуправе, грађани/ке су најчешће у контакту са општинском/градском управом, јер је она задужена за управну функцију – решавање о правима и обавезама грађана/ки – и извршавање прописа којима су регулисани сви послови локалне самоуправе (изворни и поверени).

Дакле, ради обављања изворних и поверених послова ЈЛС доносе бројне акте, појединачне (најчешће решења у управном поступку) и опште (статут, буџет, и друго).

Појединачна управна акта (решења којима се признаје/не признаје неко право или се намеће обавеза) општинска управа доноси у посебном поступку који је прописан законом (тзв. управни посттупак), а ови акти подлежу контроли законитости и целисходности путем жалбе у управном поступку или у случају да неко сматра да је управни акт који се односи на њега незаконит, односно да су незаконитим управним актом повређена његова права, путем тужбе у управном спору.

Један од кључних захтева за поступање јавне управе које прописују Принципи јавне управе јесте њена оријентисаност ка грађанима и обезбеђивање квалитета и доступности јавних услуга.

Принципи јавне управе представљају оквир за остваривање добре управе у Србији, посебно са становишта њеног приступања Европској унији, будући да се у односу на њих прати и напредак Србије (и других земаља у нашем региону) у области реформе јавне управе на путу ка чланству у ЕУ.

Уз управљање јавним финансијама, одговорност и рачунополагање, управљање људским ресурсима у управи и управљање јавним политикама, пружање услуга једна је од главних области ових принципа. Њима се захтева да јавна управа мора да пружа услуге ефикасно и делотворно, што између осталог подразумева такво поступање управе које своди на минимум новац и време које грађани морају да утроше у ту сврху.

Од Србије се у том погледу, између осталог очекује да спроводи политику aдминистративног поједностављења, да се предузимају мере модернизације услуга којима се штеди на времену и трошковима, као и потреби за физичким појављивањем грађана пред институцијама. У сржи свих ових захтева налази се управо обавеза размене података из службених евиденција која је почела да се примењује 8. јуна 2016. године, у складу са новим ЗУП-ом.

И Заштитник грађана у Србији препознао je бројна међу овим начелима у Кодексу добре управе, који је предложен за усвајање Народној скупштини. Иако се његово усвајање тек очекује, Кодекс представља смернице за развој добре управе у Србији, чему знатно доприноси и нови ЗУП и размена података из службених евиденција, која је већ почела да се примењује.

И Кодекс садржи бројна правила која су непосредно везана за размену података из службених евиденција између органа. На пример:

 

1. Органи и њихови службеници не смеју неосновано, нерационално и несразмерно да ограничавају Ваша права или Вам намећу непотребне трошкове.

 

То значи да они не смеју да од вас траже да доставите податке о којима се води службена евиденција, јер то за вас представља непотребан трошак, а и неосновано ограничавање Вашег права да орган те податке прибави за Вас.

 

2. Органи и њихови службеници дужни су да Вас обавештавају о току поступка у којем сте странка, о начину вођења тог поступка и начину остваривања Ваших права и интереса. Такође су дужни да Вас информишу о свим радњама које треба да предузмете да бисте остварили своја права и интересе. Они такође морају да се постарају да Вама те информације буду јасне и разумљиве.

 

То значи да када подносите захтев за неку услугу код органа јавне управе службено лице мора да Вас, између осталог, обавести о Вашем новом праву да не обилазите сами шалтере и прикупљате документацију због података са којима органи већ располажу у оквиру својих евиденција.

 

Такође, службено лице мора да Вам објасни и који документ Вам је неопходан ради идентификације и покретања поступка (по правилу, лична карта).

 

Коначно, службено лице мора на јасан и једноставан начин да Вам објасни и који су евентуални подаци/документа која су неопходна за остварење Вашег права или извршење услуге, а о којима се не воде службене евиденције. Таква документа ћете морати сами да доставите (нпр. лекарску документацију).

 

3. Органи и њихови службеници су дужни да посебно воде рачуна о заштити Ваших личних података када воде управне поступке (тј. не смеју да их користе у нелегитимне сврхе, да их достављају неовлашћеним особама или таквим особама омогућавају увид у њих).

 

То значи да немате разлога за бригу да ће Ваши подаци које органи размене по службеној дужности бити на било који начин злоупотребљени. По важећим прописима, злоупотреба личних података представља озбиљан преступ, за који су прописане одговарајуће санкције (новчане казне). О примени тих правила стара се Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.